Головна сторінка/Home Page
Біографія/Biography
Творчість/Creativity
Критика/Criticism
Новини/News
Фотогалерея/Photogallery
Інтерв'ю/Interview
Контакт/Contact
Сполучення/Link
 
 
 
Самоћа је највеће благо човека који хоће да сачува себе

Разговарала Људмила Поповић

Већ си по други пут гост традиционалних међународних Октобарских сусрета писаца у Београду. Ако упоредиш утиске твог првог боравка у Југославији, 1997. године, са садашњим, који од њих преовлађују?

Почнимо од тога да је између моје прве и друге посете Југославији прошло пет година, и тих пет година било је испуњено разним догађајима: у свету, у Југославији, у мом животу. Најзанимљивије је што је један век сменио други. Свет је закорачио у нови време-простор, који је, нажалост, испуњен трагичнијим садржајима, о чему сведоче последњи догађаји.
Године 1997., када сам био први пут у Србији, открио сам необично оригиналну земљу и подједнако оригиналну културу. Моје интересовање за Србију појавило се много пре 1997. године, када сам се одушевљавао надреализмом, када сам открио да снажне огранке овог правца треба тражити, осим у Француској, и у Србији и Чешкој. Подједнако је значајна својевремено била и југословенска кинематографија. Дакле, дошавши тада на 34. Међународни сусрет писаца, помало сам спознавао она осећања која су ми била «затворена». Баш тада сам видео сопственим очима како су међусобно повезане словенска и оријентална култура, која је у српској варијанти данас органска, посебно приметна у фолклору, елементима народне музике, архитектуре и српске кухиње.
Сећам се да је 1997. године Југославија била под санкцијама западних земаља, то је био послератни период, и о проблемима повезаним са ратом, са поделом Југославије, догађајима у Републици Српској, оштро се дискутовало у књижевним кулоарима.
Година 2002. је нова епоха у савременој Србији, али се традиција Београдских сусрета, без обзира на одређене потешкоће у привреди, не прекида и писци из целог света имају могућност да слободно размењују мишљења, не само у вези са књижевношћу, већ и у вези са политиком, екологијом и т.д. У Београду, поред видљиве европеизације, још увек зјапе црне рупе зграда порушених у бомбардовању, много је паса луталица који се невино излежавају на Тргу Републике, у баровима и ресторанима посетиоци гледају коментаришући преносе из Хага.
Упркос свему томе раде позоришта, уметничке галерије, ресторани и то је све доказ живота и виталности Срба.
У уметности се, на први поглед, више заоштрила конфронтација међу разним естетским визијама, то јест, постмодернистичке тенденције помало се захуктавају у савременој естетској свести српског простора, што је апсолутно карактеристично за многе земље Централне и Источне Европе.
Остала ми је у сећању посета Шумадији, њеним црквама и манастирима, крчма у Крушевцу, песнички фестивал Златни кључ у Смедереву, чамци и јахте на обалама Дунава, грожђе и мед српске јесени, црвени кровови приватних кућа, попут струкова црвене паприке која се суши свуда. И, наравно, радост комуникације са старим и новим пријатељима.

Твоја поезија, коју условно сврставају у генерацију песника 90-их дисонансно одудара од њиховог вашарског изазивања и ироније, привлачи комплексним осмишљавањем реалија и префињеном фонетском и лексичком семантизацијом? Да ли је у питању свесно опредељење за лингвистички правац постмодерне парадигме, елитистички програм теоретичара књижевности или нешто треће?

Очигледно се ради не само о хронолошким координатама, већ и о типу уметничког мишљења које се испољава у најоптималнијој потрази за уметничким језиком и његовим формалним решењима. С друге стране, мене је увек привлачио модел такве уметности у којем се човек спознаје кроз мит, иреалност. Због тога су ми ближи, рецимо, Антонич или Свидзинскиј, стара кинеска поезија, него Семенко или авангарда. Деструкција никада није била мој приоритет, протест је увек тренутан и краткотрајан, али је неопходан за сваку уметничку епоху, да би на нов начин уредио скалу естетских вредности, која се мора мењати с времена на време. Такав је, по мени, програм уметничког напретка.
У својим најновијим поетским текстовима, које сам написао у Њујорку, настојао сам да напустим своје устаљене обрасце, мењајући при том начине и форме поетског израза. Није се променила егзистенција односа према животу. У будуће ћу толерисати самоћу као највеће благо човека који хоће да сачува себе. Потврда за то је један чланак који сам једном прочитао у Волстрит журналу. Радило се о кинеском писцу, лауреату Нобелове награде Ђао Ђингану, који је на питање да ли ће се и он бавити оним (у домену политике)чиме се бавио други нобеловац, Рус Солжењицин, рекао: «Солжењицин хоће да спаси Русију, а ја себе». У мојим «доамеричким» песмама, самоћа је, заправо, доминирала као једини метапростор потраге; због тога очигледно херметичност тих песама има понегде другачији тоналитет од поезије Шчавурског или Андрусјака или још већих изазивача устаљених моралних норми, Цибуљка или Процјука.
Наравно да су садашњи амерички пејзажи утицали на моја осећања, промену језика и форме поетског израза, стални боравак у потпуно другачијој језичкој средини има своје добре и лоше стране, али – хтео не хтео – гура те у правцу ослобођења од превише «патријархалних» канона сопствене културе, јер та разноликост која те окружује диктира сасвим другачија осећања и нову језичку ситуацију. Кад стално боравиш на размеђу, све доживљаваш оштрије. Тим пре, што у Америци поезија функционише другачије од украјинске, ипак, и овде и тамо, поезија мора да буде поезија и то је најважније питање које ти не да да изађеш из зачараног круга. За Америку је поезија и стваралаштво уопште занат, а за Украјину и Србију мистика. У томе и јесте разлика: у приступу или интерпретацији саме појаве уметности. Мени је увек више импоновало присуство поетике у тексту, него постмодерна наративност ни у чему. Не оспоравајући ништа што постоји у уметности, ја остајем при својим уверењима.

За разлику од авангардних напора твојих вршњака, ти изненађујеш читаоца таквим модернистичким биологизмом у осмишљавању свемира по угледу на Езру Паунда или Богдана-Игора Антонича. Откуд та носталгија?

Мислим да у свакој генерацији функционишу разни правци. Горе споменуте Паунда и Антонича обједињује имажизам. Паунд и његови савременици су «открили» овај правац, а Антонич га је наставио у условима украјинских координата. Ипак, и један и други су касније, сваки у свом стваралаштву, кренули у различитим правцима. Наравно, Антоничев пут, који је синтетисао митологизам, био ми је ближи у почетку, његова енергија уметничког размишљања, његова оријентација на промену украјинске поезије.
Од Паунда и потиче моја занесеност митом Кине, њеном културом, историјом. У неколико мојих стихова Кина је исти онакав митолошки знак као Амихај или Свидзинскиј, или, сада, Њујорк. Митолошки знак, који можемо да испунимо не само својим осећањима, већ и важним за његов простор топонимима, помереним временским и историјским парафразама, симболиком која садржи универзалне могућности читања, не само са позиције националног већ и универзалног.
Ја не видим превише авангардних напора у украјинској поезији, рецимо у последњој деценији, све је ово, у најбољем случају неомодернизам са неким примесама постмодерне. Ипак, свако значајније уметничко искуство у украјинској поезији је на свој начин вредно, јер оно «дефрагментује» мапу употпуњујући и сређујући празнину. На велику жалост, услед познатих околности, украјинска књижевност до сада није изгледала превише привлачно на светском балу, али можда је она нова Пепељуга?

Шта те је подстакло да преведеш песме Збигњева Херберта на украјински језик?

Збигњев Херберт је легенда пољске поезије, њен морални ауторитет. Његова судбина је необично занимљива и поучна. У Украјини је његова поезија практично била непозната док су Ружевича и Шимборску, Бјалошевског и Гроховјака преводили и, с времена на време, објављивали, Херберта нису. Као друго, пољска поезија је неки други координатни систем по питању естетике у поређењу са украјинском, била је лишена неких «украјинских комплекса» и израдила је више прозападни модел, била је у најбољим примерима слободнија и то је импоновало и привлачило.
С друге стране, у поезији Херберта постојао је чудан спој словенске емотивности и западног рационализма, католичке и византијске културе, дубине филозофске мисли и ироничног погледа на свет. Поред тога, сматра се да постоји школа Гербета у пољској поезији којој припадају А. Загајевски, Р. Криницки и С. Барањчак.
Посредник између Херберта и мене био је мој пријатељ Богуслав Бакула, који ме је консултовао и који је добио дозволу Херберта за објављивање његових песама на украјинском језику. На моју велику жалост, нисам имао ту срећу да сретнем песника, наши сусрети се никако нису могли реализовати, а последњих година он је био болестан. Ја знам да је он добио своју украјинску књигу и да је написао неколико дирљивих речи захвалности за мене.

Пре неколико година саставио си антологију модерне украјинске поезије под називом «Песници деведесетих». Колико је условно одређивање поетике према временским координатама у украјинској књижевности, која је увек изненађивала померањем и подударањем слојева који су у светској књижевности имали свој хронолошки редослед?

Све је у одређеном смислу условно, посебно када се ради о уметничком процесу. Сам појам «деведесеташе» или «генерација деведесетих» функционише у књижевном процесу. Постало је традиција да су књижевне декаде и нове генерације почев од представника шездесетих почели ад добијају име по деценијама. Постоји веома условна подела на «шездесеташе», «постшездесеташе», «осамдесеташе» и «деведесеташе», подела није најбоља, али постоји. Други систем координата који обухвата мање-више естетски прилаз делу је општепозната подела на рустикалне, неомодернистичке и постмодернистичке дискурсе. То је такође веома условна подела. Све је популарнија подела на продомаће и прозападне, тј. симпатизере и реализаторе ових естетских и идеолошких идеја.
Дакле, свако оцртавање оквира у Антологији коју сам издао 1998.је условно, настојао сам да сакупим независно од година рођења оне који су се бар на неки начин афирмисали 90-их: било књигом било публикацијом која је била запажена.
До парадокса је дошло због тога што се паралелно са песницима који, по мени, представљају ову генерацију, појавила група условно названа «бакљари» (због обновљене украјинске издавачке куће «Смолоскип», што значи бакља). Њихов циљ је био у потпуности добар, али је то што су они издавали и стављали на иконостас наишло на отпор многих. Осим тога, тада се све толико измешало ад је било тешко одредити ко припада генерацији 90-их. То даје идеју за успостављање одређене хијерархије или, у крајњем случају, приређивање за мање упућеног читаоца who is who.
Заиста, код генерација 80-их и 90-их налазимо читав спектар естетских утицаја ХХ века, мада је за украјинску књижевност карактеристично то да се многе значајне естетске парадигме скоро уопште нису развиле. Или су се развиле само фрагментарно и због тога се одређене ствари у поезији и прози и доживљавају као значајне за украјински контекст, јер такво нешто у њој није постојало, што се објашњава кроз познате историјске околности.

Твоје песме су преведене на пољски, енглески, немачки. Неке од њих су ушле у Антологију украјинске поезије, чије је двојезично издање ове године представљено српској читалачкој публици. Ко по твом мишљењу чита твоју поезију и ко уопште данас чита поезију?

Да би инострани читалац уопште имао неку представу о једном песнику, потребно је барем објављивати његове књиге. На тај начин би корпус његових песама презентовао његов квалитет и вредност. Мада ово питање уопште има глобални карактер, то је питање нашег виртуелног времена.
Поетски текст је одвећ специфична грађевина у којој све вибрира по чудним, понекад алогичним законима. Такви текстови не наилазе увек на равноправног и прижељкиваног читаоца и у томе нема ничег страшног. Једном је Шимборска напоменула отприлике следеће: «Масовни читалац поезије је фикција, он не постоји, али се треба борити за сваког читаоца». Данашње време је индикативно, то јест није најбоље за поезију, заправо за њену комуникативну употребу, али оно оставља песнику најоданије и праве читаоце, који морају да чују ту музику речи, тај шифровани језик и управо због тога они и долазе на књижевне вечери, купују у продавницама књиге, али њих је заиста мало. Понекад ми се чини да смо ушли у време када песници пишу за песнике или уски круг стручњака. Чак и у земљама у којима је књижевност или поезија увек имала не само естетску већ и друштвену улогу, приметно је нестајање тих функција, високо или елитарно се потискује масовним и оно доминира у друштвеној свести. Али ја не бих од тога правио трагедију или предвиђао «изумирање» високе уметности. Све је то било пре нас и понављаће се и после нас. То је веома сложен проблем који морају решавати филозофи или социолози, почев од питања «зашто». Ако је дехуманизована уметност изгубила своју првобитну функцију, онда зашто неко још увек осећа потребу за њом и зашто постоје они који читају поезију.

Коју улогу украјинска интелигенција, посебно песници, игра у савременом културном и политичком животу Украјине у поређењу са устаљеном парадигмом песника-борца?

Не могу да кажем шта интелигенција ради управо сада, јер већ две године нисам био у Украјини. Ипак, политика за већину мојих пријатеља није била од пресудног значаја.
Уметник је увек у опозицији, посебно када у твојој земљи није све како треба. Ти можеш писати политичке песме а можеш и да их не пишеш, али, ако то што ти напишеш натера неког да размишља о нечем вечном, то је онда значајније од политичког вашаришта.

За крај неколико речи о месту савремене украјинске књижевности у уметничкој пракси савременог европског региона.

У последњих десет година показало се да у Европи почињу да примећују нову украјинску књижевност и она постаје заиста битан део европског уметничког живота. Истини за вољу, не бих преувеличавао њен значај. Надајмо се да је ова «распарчаност» украјинске уметности која је била карактеристична за двадесети век постала део прошлости, што је изузетно важна претпоставка за напредак.

 


 
© Всi права застережено. Використовувати тексти та зображення дозволяється тiльки iз посиланням на сайт: http://vasylmakhno.us
 

Design by: Serge P.Philonenko, 2006
http://philonenko.dp.ua